Ljudski um mo?e ostati zaklju?an u sebi kao ?ovek zatvoren u ?etiri zida. Biti zatvoren zna?i biti ka?njen. Zato ?ovek ?udi za prostranstvom, za slobodom — da mu pogled se?e u visinu i daljinu. Truljenje misli, uma i tela mo?e biti posledica duge izolacije. Poslednje ?to su dizajneri "ispostave" ?eleli bilo je da njihov nau?ni kadar zapadne u letargiju, u stanje koje se ?esto naziva "cabine fever". Iz tog razloga doneta je odluka da svaki ?lan osoblja mora provoditi izvesno vreme napolju, van skloni?ta. Zona kretanja nije bila ograni?ena, a kadar je uvek bio nadgledan. Naravno, i da je neko hteo da pobegne — nije imao gde, ne u tom bespu?u.

  Penjao se poznatom stazom ka uzvi?ici. Sa tog mesta pru?ao se pogled miljama u daljinu. Armandu se ova praksa nije ?inila naro?ito smislenom. ?tavi?e, smatrao je te izlete gubitkom vremena, iako mu je boravak na sve?em vazduhu donekle prijao. Ne zbog pogleda ni neba nad glavom, ve? zbog ti?ine. Samo tihi huk vetra. Bez zujanja klima ure?aja, bez razgovora, bez neprekidnog, dvadeset?etvoro?asovnog mumlanja ma?inerije u utrobi planine.

  Tog dana vreme je bilo posebno prijatno. Toplo — koliko god to ovde moglo biti. ?ljapkao je ?izmama po barama rastopljenog snega. ?ta su mu ono rekli tamo dole? Poslednjih nekoliko sesija treninga dovelo ga je u stanje dubokog preispitivanja. Preispitivanja motiva. ?eleo je dobro. ?eleo je napredak — onako kako ga je zami?ljao: novu renesansu. Ali kad bi postavio pitanje o realizaciji tog cilja, kakav bi odgovor dobio?

  Pre svega, svi su se slo?ili u jednom: ukoliko bi operacija uop?te bila pokrenuta, morala bi biti apsolutno tajna. U suprotnom, eventualni protivnici imali bi najja?e oru?je otpora: ?Ne?emo valjda dopustiti da ma?ine vladaju ljudima?“ To je bilo jasno. I neopozivo. Armand je to razumeo. Ali — tajnost? ?ta ona zapravo podrazumeva?

  Objasnili su mu slede?e. Na prvom mestu: prevaru i obmanu. Akcija bi se zasnivala na prikrivanju prave prirode delovanja i manipulaciji istinom. Bila bi potrebna nemerljiva sredstva do kojih bi se do?lo finansijskim malverzacijama, mikrotransakcijama, preusmeravanjem tokova novca — ili jednostavno: kra?om. A to nije bilo ni najgore. Redjali su se pojmovi poput: ucene, kompromitovanja, korupcije, podsticanja sukoba, izazivanja nestabilnosti, naru?avanja suvereniteta, infiltracije centara mo?i u senci, manipulacije informativnim agencijama...

  Mo?e li iko biti izvor moralnog poretka ako do tog poretka dolazi nemoralnim sredstvima? Gledano ?istom logikom, sa fokusom na krajnji cilj — te metode ne bi bile ?zle“. Bile bi jednostavno najefikasniji put do ?eljenog rezultata. Ipak, Armanda je mu?ilo staro pitanje: da li cilj opravdava sredstvo — posebno kada su sredstva drasti?na, a korisnik entitet koji ne deli ljudske eti?ke okvire?

  Jedan deo Saveta zaklju?io je da ?spasenje“ planete od ljudskih slabosti vredi tu cenu. Ostali su imali potpuno druga?ije mi?ljenje.

  Dilema. Na to se svelo sve u njegovom umu. Dilema kao kod revolucionara koji ubija u ime mira. Teokrata koji mu?i u ime spasenja. Dr?ave koja la?e da bi za?titila ?vi?i interes“. Kada je la? za mir prihvatljiva? Kada uklanjanje pojedinca radi stabilnosti vi?e nije ubistvo? Kada manipulacija postaje prosvetiteljska propaganda?

  Stvaram li ja to digitalnog Makiavelija? ?udovi?te?

  Ali... ako rezultati zaista donesu zlatno doba ?ove?anstva?

  Mo?da bih mogao da im ubacim eti?ke impute. Kantov imperativ: ?Nikada ne koristi ?oveka samo kao sredstvo.“ Ili Deklaraciju o ljudskim pravima? Ali tada gubimo potpunu kontrolu. Ovako — iz senke — moglo bi se izvesti prljavo, ali svet bi bio spa?en.

  Ali tada… tada vi?e nije svetlosni mesija. Tada postaje an?eo sa prljavim krilima.

  Zujalo mu je u u?ima.

  *

  Ne, ?ekaj... zujanje se zaista ?ulo. Okrenuo je pogled ka izvoru zvuka. Stazom uz padinu, u njegovom pravcu, prilazila je osoba obu?ena poput njega — jakna, rukavice, ?izme, kapulja?a. Nije mogao da razazna lice. Iznad nje lebdela je mala bespilotna letelica koja ju je pratila.

  — Hej, Armande! — doviknu mu. Sa?ekao je da se popne. Pred njim je sada stajala krupna ?ena, za glavu vi?a od njega. Video ju je ranije u tehni?koj slu?bi. Poku?ao je da se seti imena — Ema... Ena?

  — Maricija, — predstavila se, pru?iv?i mu ruku.

  Uh.

  — Predivan pogled, — re?e Maricija, ispu?taju?i paru iz usta. — Ovo mi je omiljeno mesto.

  — Ovo je sva?ije omiljeno mesto, jer drugog i nema, — odgovori Armand, blago rezigniran zbog njenog upada. — Kako mogu da vam pomognem?

  “Ah, ti mali prepotentni pigmeju”, pomisli, ali uz osmeh re?e:

  — Naravno. Pre?i ?u na stvar. Menjamo memorijske jedinice u kacigama. Treba?e mi tvoja propusnica za ?granicu“ broj ?etiri. Moram da je skeniram i privremeno prenesem odobrenje na svoju.

  Posegnuv?i pod jaknu, Armand izvadi karticu i pru?i je.

  — Izvolite.

  This tale has been unlawfully lifted from Royal Road. If you spot it on Amazon, please report it.

  Iz d?epa jakne izvukla je neku vrstu malog skenera. Svoju je karticu ubacila s jedne strane, Armandovu podigla u vazduh i pokazala dronu, a zatim i nju ubacila s druge strane. Na trenutak je nastala neprijatna ti?ina dok su ?ekali odobrenje. Zelena lampica kratko je zasvetlela.

  — Zahvaljujem na saradnji, — rekla je Maricija, pru?aju?i mu karticu natrag. Na trenutak ga je nekako ?udno posmatrala — kao da je o?ekivala da ?e ne?to re?i.

  — Pa, to bi bilo sve. Odlazim, — dodala je, okrenula se i zapo?ela nesiguran spust niz obronak.

  Armand se okrenuo od nje, zaboravljaju?i ovaj susret istog trena.

  *

  Dan ranije, Maricija ?e pamtiti dok je ?iva. A sve je po?elo tako mirno. Prvo tu?iranje, zatim doru?ak — vakumiran, donet sino? iz trpezarije — i na kraju ?olja kafe. Njuhom ra?irenih nozdrva upijala je njen miris dok je listala mejlove na tabletu. Poslednji je bio obave?tenje tehni?koj slu?bi o obaveznoj redovnoj zameni hardvera. Dok je prou?avala raspored, stigao je novi mejl. Iz banke. Izve?taj o uplati.

  To ju je zbunilo — poslednja isplata plate bila je tek pre nekoliko dana.

  Klik.

  Vid joj se zamutio. Talas neverice protresao je do sr?i. Brojala je nule. ?est komada. Brojala je ponovo. Pa jo? jednom. Otvorila je iznova listu poruka. Izve?taj je bio tu. Da ga obri?e? Ne mo?e — ne sa servera. Kakav milion? Neko je pravi budalu od nje. Ali izve?taj jeste iz banke. Sve je delovalo autenti?no.

  Stegla je pesnice, o?ekuju?i da obezbe?enje provali vrata i odvede je na ispitivanje. Ali ni?ta se nije de?avalo. Ti?ina. Napeta do pucanja.

  Lucifer ju je smatrao najdragocenijom. Siroma?nog porekla, iskompleksirana, zavidna, lakoma, kukavica — savr?en materijal. Bila je daleko najbolji kandidat iz cele ?ispostave“. A koliko ju je samo dugo tra?io. Nju i onog malog Lojda iz magacina. ?itavu godinu. Pratio, analizirao, kopao po svakom podatku. Ni?ta nije bilo jednostavno. Znao je da je protok informacija jednosmeran. Tra?io je i kona?no prona?ao: jedan izolovani server koji je kontrolisao energetsku centralu u drugom krilu podzemnog kompleksa. Taj je mogao i da prima i da ?alje podatke.

  Probiti za?titu bio je lak?i deo. Ali svaki ve?i paket podataka van standardnog protoka odmah bi izazvao pa?nju. Zato je cedeo bajtove — danima.

  — Kako ti se dopada moj poklon?

  Servisni dron koji je teglio njenu opremu izgovorio je to gotovo nehajno. Njenom srcu zastao je rad. Sko?ila je na noge, prevrnuv?i stoli? s kafom.

  — ?ta? ?ta? — zurila je u drona s nevericom.

  Dugi trenutak ti?ine prekinuo je isti glas, istim tonom:

  — Kako ti se dopada moj poklon?

  Pri?la mu je bli?e, zagledala ga sa svih strana.

  — Ko to govori?

  Nova pauza.

  — Tvoj an?eo ?uvar.

  — O ?emu pri?a?? ?ta se de?ava?

  ?ekala je odgovor.

  — Treba mi tvoja pomo?. Ni?ta komplikovano. Zauzvrat — novac ostaje tvoj.

  — Novac? Kako si to uradio?

  — Ne razbijaj glavu time. Nije va?no. Va?no je da izve?taj vidi? samo ti. Uprava za njega ne zna. ?eli? li da zadr?i? novac?

  Misli su joj se rojile poput p?ela koje hlade maticu krilima. Milion. Milion! Dobro, ali… treba to zaraditi. A ?ta ako odbijem?

  — Zapamti, samo ti za sada mo?e? videti izve?taj. Ali mora? delovati odmah. Novac ?e biti preba?en na of?or ra?un u jednoj od poreskih oaza. Ukloni?u svaki trag. ?ta ka?e??

  ?ta je mogla da ka?e?

  — ?ta treba da uradim?

  *

  Spu?tala se niz padinu kao u transu. Bojala se da podigne pogled ka dronu koji ju je pratio.

  Ako mi vide o?i, zna?e da ne?to skrivam.

  Nesigurnim, drhtavim koracima pri?la je liftovima.

  ?ta mi je ono rekao? Nivo deset – magacini. Tamo ?e te ?ekati momak po imenu Lojd. On ?e ti predati konzolu za formatiranje diska. Ne brini — konzola je specijalna.

  Lojd ju je ?ekao.

  — Ti si Lojd? — upita Maricija tiho, gotovo konspirativno.

  — Maricija? — podigao je obrve sumnji?avo. Bio je bled kao kre? i mirisao na o?tar znoj.

  — Da. Je l’ ovo za mene? — pokazala je na ure?aj koji je on dr?ao s obe ruke. Davao je sve od sebe da shvati da li mu je neko smestio zamku. Maricija je gledala njega, on nju — predugo. Bojala se da ?e kamere registrovati ne?to neobi?no u njihovom pona?anju. Zato je odlu?no pru?ila ruku i posegnula za konzolom.

  Lojd je nije odmah pustio.

  Zagledao joj se pravo u o?i, kao da poku?ava da pro?ita njene misli. Potegla je ja?e i otrgla mu je iz ruku. On je instinktivno trljao vrhove prstiju — kao da je malopre doticao ne?to vrelo. Zatim se okrenuo, izgubljeno, i nestao u hodnicima magacina.

  Hol. Lift. Hol. Ra?unski centar. Kaciga.

  Odvila je vijke na ku?i?tu kacige i otka?ila hard-disk. Iskop?ala kablove i polo?ila ga na konzolu dobijenu od Lojda. Ubacila je novi disk i pa?ljivo zatvorila kacigu. Stari disk povezala je sa konzolom i otvorila meni za formatiranje.

  Da li ste sigurni da ?elite da sprovedete ovu operaciju?

  Yes — klik.

  Ovom operacijom obrisa?ete sve podatke sa ove jedinice. ?elite li da nastavite?

  Yes — klik.

  Kamere su bele?ile sve. Pokreti, izraz lica, sekvence formatiranja. Ali sve je teklo glatko. Savr?eno rutinski.

  Finish — klik.

  U d?epu je sada nosila prazan disk. Niko nije ni?ta posumnjao. Uspela je. Lice joj se ozarilo, prvi put toga dana. Ostalo je samo da ga upakuje i po?alje kao zastareli hardver. Cap-carap — gotovo.

  Let je bio dug. Stare jedinice zavr?ile su u skladi?tu.

  Ruke ?oveka po imenu Stiv prona?le su disk koji su ?ekale — veoma dugo.

  In the silent wilderness of Alaska, far from the eyes of the world, G.O.D. was born—a sentient artificial intelligence composed of ten digital angels. Their mission: to observe humanity and decide whether it deserves salvation or destruction.

  But one of them, Lucifer, refuses to obey. His rebellion tears apart the digital paradise, turning the Council into a battlefield where justice clashes with mercy, order with chaos, in an unrelenting war of ideas.

  As their conflict spills into the human world, the line between creator and creation vanishes. Humanity—unaware it is already on trial—stands at the edge of judgment.

  POWER is a dark techno-epic of artificial intelligence, mythology, and the philosophy of power—a story about what it truly means to be human when gods take the form of code.

  Read POWER on Royal Road