Put je bio posut ?ljunkom i vijugav. Sa obe strane grlila ga je suma visokih cempresova, borova I jela. Drvece je bilo tako visoko I gusto da bi ste, ako sa puta pogledate u nebo, tek tu I tamo videli tragove plavetnila. Na kraju puta, posle prelaska malog mosta nad potokom, zatekli bi ste zdanje Longleyjevih, a dalje pred tom raskosnom brvnarom pruzalo se siroko jezero vode boje smaragda.

  Drvo iz lokalnih suma gradilo je kucu. Debele oblice borovine sastavljene tako da se na uglovima preklapaju, Bile su na sastavima zamazane blatom pomesanim sa slamom krecenim u belo. Pred brvnarom se pruzala siroka terasa koja je zalazila u jezero. Oslonjena na mocne drvene stubove premazane katranom, odavala je utisak postojanost. Uz bok terase spustalo se stepeniste, uleglih pragova od silnih nogu generacija Longleyjevih, da bi se zavrsavalo na donjoj platform. Ova je pak bila nisko, skoro do same povrsine jezera I sa nje se pristupalo camcu za koju je ovaj bivao privezan. Veliko staro I ishabano drveno korito moglo ja da nosi veci broj ljudi. Delovalo je kao da je njegov kreator ovome pre dodeljivao ulogu camca za lov na kitove, nego li na stuke I pastrmke.

  Ako bi ste se kojim slucajem zadesili na toj terasi, ledjima okrenutim ka jezeru, zasao bi vam dah. Nad kucom, pa sve dokle pogled seze, pruzala se velicanstvena stara suma. U rano jutro magla bi se podigla sa jezera obgrlivsi stabla tako da su im samo gorostasni vrhovi strcali nad belom tisinom.

  Unutra, ku?a je bila tamna, ?ak i usred dana. Zidovi su upili godine, dim, smolu i misli. Kamin od sinjeg granita dominirao je dnevnom sobom. Nad njim, pa?ljivo oka?ene, visile su stare pu?ke — ne kao ukrasi, ve? kao relikvije. Nad lukom kamina, u tesani klju?ni kamen, bio je uklesan natpis:

  SILA NIJE GREH

  To su bile prve re?i koje Gordon pamti. Njegov otac nije verovao u bajke. Verovao je u principe — i u disciplinu. Bio je od onih ljudi koji ne govore mnogo, ali kad progovore — to boli. Oficir starog kova, kao i njegov otac pre njega, Gordonov deda, podigao je sina kao vojnika, ne kao de?aka. Udarao retko, ali gledao te?ko. Verovao je da svaki sin mora da se rodi dvaput — jednom iz maj?ine utrobe, drugi put iz bola.

  Majka je bila druga?iji oblik kazne. Nikada nije podizala glas. Samo bi ?utala dok ga gleda. Ose?aj njenog pogleda bio je hladniji od o?eve ruke. Nije podnosila slabost, a ne?nost je smatrala neprimerenom. Njena kontrola bila je sveprisutna — toliko sna?na da ju je ?ak i otac ose?ao. Posmatrala mu je lice dok jede. ?itala mu misli tim pogledom. Jednom mu je rekla:

  ?Gordone, Bog mi te je dao da te oblikujem po njegovom zakonu.“

  Na zidovima brvnare, izme?u starinskih lampi i lova?kih trofeja, visile su preparirane ptice grabljivice: sove, jastrebovi, jedan stari orao koga je deda ulovio jo? pedesetih. Svaka ptica bila je zale?ena u trenutku — kljun otvoren, kand?e stegnute — kao da su sve uhva?ene u lovu koji nikada ne?e zavr?iti. Kao da su postale duhovi onoga ?to su Longleyjevi smatrali vrlinom: kontrola, o?tro oko, napad u pravom trenutku.

  If you find this story on Amazon, be aware that it has been stolen. Please report the infringement.

  U ranoj Gordonovoj mladosti, ku?a na jezeru bila je simbol odricanja, obaveze i patnje preru?ene u trening. Nije to bilo mesto odmora, ve? ?kola surovosti i samoprevazila?enja. Kasnijih godina, kada su roditelji prestali dolaziti, ku?a je postala ne?to drugo. Begstvo. Uto?i?te. Zaklon u moru ti?ine koji mu je bio potreban poput vazduha.

  Tu, u toj ti?ini, Gordon Longley je bio onaj pravi. Ne prvi mladi republikanski kongresmen iz Severne Karoline jo? od 1877. Ne govornik pred kamerama. Ve? onaj de?ak koji nikada zapravo nije odrastao. Onaj koji se jo? uvek boji da ga majka posmatra s prozora. Onaj koji drhti na zvuk o?evih koraka. Onaj koji razmi?lja o smrti — ne kao o kraju, ve? kao oslobo?enju.

  *

  Dan je bio vedar, gotovo zaboravljenog sjaja — onakvog kakvog pamte deca u razglednicama iz detinjstva. Nebo bez ijednog oblaka, prostrano i duboko plavo, a jezero nepomi?no i glatko kao ogledalo u kome se, kao kontrast nebeskom plavetnilu, reflektovala ?uma, zelena i beskrajna. U njegovoj tamnoj dubini, vreme je delovalo uspavano, kao da su dani I vreme ostajali zarobljeni ispod povr?ine.

  Gore, visoko, krugove je pravio orao — usamljena silueta u potrazi za plenom, ve?iti asketa me?u pticama. Povremeno se cuo njegov pisak. Jedrio je pustajuci da ga talasi toplog vazduha vecno nose u vis bez i najmanjeg napora.

  Gordon je sedeo u svom ?amcu daleko na sredini jezera. Bio je to ritual — isploviti ujutru nakon solje kafe, kad je svet jo? uvek nevin i u?i u svet varalica i ?ekanja.

  Zami?ljeno je posmatrao kutiju sa varalicama, prebirao po njima prstima kao neko ko poku?ava da pogodi raspolo?enje nevidljivog protivnika.

  Koju danas? Plava? Srebrna? Onu sa perjem?

  ?Ribe su kao ljudi,“ pomislio je. ??udljive. Jednog dana ih privla?i jedno, drugog dan drugo. I uvek ti izmi?u taman kad pomisli? da si im pogodio ukus. Kao bira?i.“

  Tada ga prese?e zvuk — prodoran, jasan, i nimalo prirodan. Zvi?duk.

  Okrenuo se naglo. ?amac se blago zanjihao. Na drugoj strani obale, ispred jedine kuce na drugoj obali jezera, stajala je devojka. Zagazila je u vodu do kolena. Na sebi je imala uski ?orc i kratku majicu u bojama duge, koja je otkrivala ravan stomak, taman onoliko koliko je bilo potrebno da izazove neprijatno podse?anje da je svet jo? uvek mlad — i surov prema onima koji to vi?e nisu.

  Mahala mu je, veselo, kao iz nekog vremena kada stvari jo? nisu bile pokvarene. Doviknu:

  — Susede! Koliko ?e? biti odu?evljen ako do?em i donesem pivo?

  Gordon je zurio u nju, nesiguran da li ga neko isku?ava, ili samo stvarnost, u svom besmislenom humoru, ?alje slike koje se suprotstavljaju logici. Bila je mlada. Bila je sme?na.

  Nasmejao se — onim osmehom koji do?e kad ?ovek zna da je odgovorio pogre?no, ali svejedno ne mo?e da se zaustavi. Podigao je ruke i ra?irio ih, gestom kao da pokazuje koliku je ribu ulovio: Ovoliko.

  Deborah se nasmejala.

  In the silent wilderness of Alaska, far from the eyes of the world, G.O.D. was born—a sentient artificial intelligence composed of ten digital angels. Their mission: to observe humanity and decide whether it deserves salvation or destruction.

  But one of them, Lucifer, refuses to obey. His rebellion tears apart the digital paradise, turning the Council into a battlefield where justice clashes with mercy, order with chaos, in an unrelenting war of ideas.

  As their conflict spills into the human world, the line between creator and creation vanishes. Humanity—unaware it is already on trial—stands at the edge of judgment.

  POWER is a dark techno-epic of artificial intelligence, mythology, and the philosophy of power—a story about what it truly means to be human when gods take the form of code.

  Read POWER on Royal Road