Od ranog jutra, otkad je pamtio, Finnov dan bio je raspar?an na bezbroj sitnih aktivnosti. Jo? kao dete znao je raspored: vreme za crtane filmove, za igru i video igrice, vreme za spavanje. Ali to je bila upro??ena slika. U stvarnosti je postojao ?itav splet zadataka koje je trebalo odraditi: jesti, piti vodu, mokriti, prati zube, misliti, kupati se, oti?i do prodavnice, voziti bicikl, posmatrati svet...

  Vremenom je njegov um sve to podelio u dve grupe. Prvu je nazivao “servisnim obavezama” – odr?avanje gole egzistencije: jelo, pi?e, san. Tokom njih, funkcionisao je kao na autopilotu. Te radnje postojale su samo da bi pru?ile potporu drugoj, esencijalnoj grupi – onoj koja je davala smisao Finnovog postojanja. Grupa u koju su bili uvrsteni poslovi kreacije i uma.

  Tako je u svoje telo ubacivao hranljive materije poput goriva, prao zube nebi li produ?i trajanje tog procesa, unosio vodu jer je i sam bio satkan od nje – sve to samo da bi mogao kasnije tokom dana da radi ono jedino va?no: da pi?e programske linije. Kreacija – to je bilo su?tinsko.

  Istim principom vodio se i sada, u ?Vili“. Servisne poslove svodio je na minimum, da bi ostatak vremena ulo?io u ono zbog ?ega su tu. Ni njegovi saradnici nisu zaostajali. Posmatrao je Lija – krakatog, mr?avog, nalik hobotnici – kako razvrstava i povezuje prave reke kablova. Priya, bez daha, vr?ila je softverske kontrole instalacija, rame uz rame s njima.

  Sve to dr?ala je na okupu savr?ena, nevidljiva organizacija ?itavog procesa ?iji su autori ostajali skriveni. Jedino cega oni behu svesni, bila je besprekornost u njenom funkcijonisanju. Ta?no u osam ?asova, svakog jutra, oglasilo bi se zvono na ulaznim vratima vile. Kurirska slu?ba bi dostavila veliku plasti?nu kutiju, plombiranog poklopca obavijenog crveno-plavim koncem i zape?a?enog voskom, sa utisnutim znakom kompanije – H\&L.

  Nakon ?to bi Finn ili neko od njih potpisao prijem, kutija bi zavr?ila u trpezariji i bila otpe?a?ena. Uvek je sadr?ala dve vrste poruka: one namenjene svima i one namenjene samo pojedincu. Ove poruke ?uvali su posebni elektronski sefovi, otvarani samo biometrijskim klju?em vlasnika – otiskom prsta, skenom retine, analizom daha i pulsa. Svaki pogre?an poku?aj zna?io je trenutno samouni?tenje sadr?aja fosfornim plamenom.

  Pisma su uvek bila sadrzaj ovih tajanstvenih kutija. Ispisana istim kitnjastim rukopisom, verovatno pomo?u nekakvog plotera. Ona su diktirala ritam – timski i li?ni – do poslednjeg trenutka dana. Usaglaseno sa prispecem ovih uputstava, bilo je ustrojeno skladiste u podrumu. Kutije, paketi, konstrukcije za servere i drugi materijal, sve precizno ozna?eno – ?Dan 1.“, ?Dan 2.“ ...i tako redom. Nikada nijedna gre?ka. Na kraju svakog radnog dana nije ostajao nijedan vi?ak, niti je nedostajao makar i jedan ?raf ili kabl. Posebno ih je fascinirao deo skladi?ta sa rezervnim delovima – kao da je neko unapred, statisti?ki precizno, predvideo sve mogu?e nezgode. Uvek bi ta?no onaj deo koji bi slu?ajno o?tetili ili pokvarili ve? bio spreman pri ruci. To je bilo neobi?no do mere natprirodnog.

  Dani su prolazili, a sistem rastao u tehnolo?ku grdosiju. Neverovatna procesorska mo? bila je sme?tena u ure?ajima koji, po njihovom uverenju, nisu mogli postojati na regularnom tr?i?tu. Kapacitet pohranjivanja memorije – enorman. Direktna, munjevita veza sa privatnom satelitskom mre?om kompanije, na kraju svega, vi?e im i nije delovala toliko neverovatno.

  *

  Na plasti?noj kutiji pisalo je – “Dan 98.”.

  Neobrijan, u ?orcu i papu?ama, razdrl?ane majice, Li se nadvijao nad njom, ?e?kaju?i levu stranu zadnjice dok je nervozno ?ekao. Sa druge strane nadnosilo se Priyino lice. Njen zaostatak po pitanju odzavanja li?ne higijene bio je daleko bla?i od onog koju su pokazivali Finn i Li.

  Finn povu?e konac i pokida pe?ate. Ovoga puta, u kutiji se nalazio samo jedan mini-sef. Po ustaljenom principu – unutra je bilo pismo. Priya ga hitro zgrabi iz Finnove ruke i po?e da ?ita naglas:

  – “Na samom po?etku, ?eleli bismo da vam ?estitamo na uspe?no obavljenom zadatku. Bravo! Dokazali ste se kao vredni i sposobni saradnici. Za sve va?e budu?e projekte, ra?unajte na na?e najbolje preporuke...” – zastala je, namignula im prenagla?eno i iskrivila lice u uobra?enu grimas. Zatim nastavi:

  – “Ostaje jo? poslednji komad slagalice koju ste slagali. Nalazi se u odeljku sa oznakom ?Dan 98.“. U pitanju je ku?i?te za specifi?an hard-drive. To je detal? koji predstavlja srce sistema. U nastavku teksta detaljno je obja?njena njegova uloga i na?in instalacije.”

  – Dalji deo teksta pretstavlja instrukcije – Priya sklopi pismo u rukama:

  - Ok, spremicu nam nesto da progutamo, pa natrag robovi, prihvatajte vesla.

  *

  “Kompartman – Dan 98.” pohranjivao je nesto sto nikako nisu ocekivali. Po svemu sude?i, bila je to neka vrsta VR kacige – ogromna, slo?ene konstrukcije, izra?ena u potpunosti od titanijuma. Iz nje je virila ?itava mre?a kablova, od kojih se deo zavr?avao u VR rukavici.

  Bacili su se na posao, korak po korak, slede?i precizna uputstva. Poslednje ?to je Priya proverila bilo je napajanje. Kada je i to bilo gotovo, sistem – sme?ten u podrumu bez prozora, pod svodovima od opeke – postade funkcionalan. Zadr?ali su dah, o?ekuju?i da se dogodi ko zna ?ta. Trenutak ti?ine, ispresecan zujanjem… i ni?ta vi?e.

  Te ve?eri, Finn je, sam u svojoj sobi, nakon iscrpljuju?ih meseci zgusnutog ritma, ?servisne zadatke“ do?ekao sa dobrodo?licom. Dugo je stajao pod tu?em, oslonjen obema rukama na plo?ice, dopustajuci da sa njega bude spran umor i istrosenost. Potom, ogrnut frotirskim bade-mantilom, zatr?ao se, izveo piruetu u vazduhu i pao ledjima na ?iroki krevet, ra?irenih ruku. Jastuci i ?ar?avi polete?e uvis i prekri?e mu lice. Zatvorio je o?i, osmehuju?i se. Imao je ta?no - 98 sekundi - ?istog predaha.

  Udarci teskog zvekera odjeknuli su kroz hodnike vile. Finn otvori o?i, skloni jastuk sa lica i uspravi se na krevetu. Oslu?kivao je. “Dam-dam-dam” – ponovo.

  Provirio je na hodnik i ugledao Lijevo i Priyino lice; i oni su ?inili isto. Razmeni?e upitne poglede. “Dam-dam-dam.”

  This book's true home is on another platform. Check it out there for the real experience.

  – ?ta je to? – pro?apta Li.

  – Rekla bih da neko lupa na vrata – odgovori Priya.

  - Kako je to moguce? Kako je prosao kapiju? Senzore? Kamere? – zabrinuto upita Finn – mara biti da ga je sistem nekako prepoznao i propustio...

  Krenuse niz stepenice drzeci se u grupi kao da im preti kakva opasnost. Priya ih povu?e u kontrolnu sobu, pred monitore. Kamere na vratima prikazivale su musku priliku u tamnom mantilu, sa natuknutim sesirom koji ovaj bese pridzavao rukom da mu ga vetar ne bi odneo. U drugoj ruci drzao je kofer lancem povezan za zglob. Opalo li??e kovitlalo se oko njegovih nogu.

  Li pritisnu interfon:

  – Ko ste vi i ?ta ?elite?

  Prilika se okrenu ka izvoru zvuka, nagnu se bli?e i izgovori promuklo:

  – Moje ime je Stiv. Imam hitnu i neodlo?nu isporuku paketa od strane svog poslodavca, kompanije H\&L. – Podigao je ruku i pokazao kofer.

  – Nismo o?ekivali nikakve isporuke ovako kasno – ubaci se Priya u mikrofon.

  – Naravno da niste. Niste ni mogli znati, jer vam ta informacija nije bila dostupna. Setite se motiva kompanije – “ultimativna diskrecija”. A sada vas molim da mi otvorite, da bih se kona?no oslobodio ovog neudobnog lanca.

  Finn je bio taj koji je otvorio vrata, dok su Li i Priya stajali iza njegovih le?a, proviruju?i mu preko ramena. Prido?lica ispru?i ruku sa koferom i obrati se Finnu:

  – Drago mi je da se upoznajemo. Kao ?to rekoh, ime mi je Stiv. Verujte, dugo sam putovao, pa sam rad da ?to pre obavimo ovo. Molim vas, prislonite palac ovde – pokazao je na crni sjajni pravougaonik na samom koferu.

  – Drago mi je… moje ime je…

  – Ne. Nije potrebno da saznam va?a imena. ?tavi?e, bolje da ih ne znam. Va? palac, molim.

  Finn dodirnu senzor na koferu i iz tiho “klik” lanac sa lisicama se otvori. Stiv protrlja sakom podlakticu ruke kojom je pru?ao kofer, a Finn ga prihvati.

  – Moj posao je ovim zavr?en – re?e Stiv kratko. – ?elim vam prijatno ve?e.

  Pogledao ih je poslednji put, zatim upravio pogled pravo u objektiv kamere pored vrata, gurnuo lanac u duboki d?ep mantila , okrenuo se i oti?ao.

  – I mi vama… prijatno ve?e – dobaci Li, pa slegnu ramenima, susrev?i poglede svojih kolega.

  U koferu su ih do?ekale dobro poznate sef-kutije. Jedna je sadr?ala nekakav neobicni drive, a druga – pismo koje je opisivalo na?in njegove instalacije. Pravac – podrum.

  Odvrnuv?i nekoliko ?rafova na potiljku kacige, Li izvadi fioku koja je zauzimala ?itav zadnji deo. Hard-drive se savr?eno sme?tao u le?i?te. Sve zatvori nazad.

  – ?ta mislite, ?ta je na njemu? – Priya upravi prst ka kacigi.

  Ova dvojica samo su se pogledali i slegli ramenima.

  Priya sede za glavnu konzolu i zagleda se u monitore:

  – Napravi?u sistem-check. Pogledajte! Drive je neverovatnog kapaciteta… stotinu terabajta? – pokazivala je prstom linije na ekranu. – Deluje stabilno… mogla bih da ga startujem?

  – Dozvoli mi da ja imam tu ?ast – re?e Finn, pomeriv?i kursor preko komande “Run”.

  ?KLIK”.

  Kaciga je zazujala, kuleri se pokrenu?e, serveri o?ive?e. Trojka nije ni slutila da upravo prisustvuje doga?aju koji ?e nepovratno promeniti njihove sudbine. I sudbine mnogih drugih.

  *

  U tom istom trenutku, Stivova ?Tesla” probijala se uz strmi uspon. Nije bio naro?ito odu?evljen elektri?nim automobilima. Bio je ?ovek starog kova.

  – Volim da mi utrobu protrese osmocilindra? – znao je da ka?e.

  Takvom automobilu obra?ao bi se s ljubavlju. A ovo… ovo je bilo bez du?e. Bez pesme usijanog ?elika. Ma?ina koja ne grmi, nego proizvodi tupi elektronski ?um.

  Trpeo je. Ispunjavao je svaku instrukciju, do poslednjeg detalja. Suma novca mu nije ostavljala prostora za prigovor. Od preuzimanja paketa do isporuke – sve je radio ta?no onako kako mu je nare?eno:

  ?Molim vas, setujte automobil na autodrive.“

  ?Gledajte u kameru i stavite povez preko o?iju.“

  Tako ga je i dovezla – slepog – do one vile. Ali sada je sve bilo gotovo. ?Najzad je tome kraj“, mislio je. Vra?ao se ku?i, gde ga je ?ekala toliko ?eljena udobnost i bogatstvo. Smejao se, prek?tenih ruku pred volanom koji je sam upravljao.

  Jedan deo svote podi?i ?e u ke?u, drugi prebaciti na poseban ra?un. U glavi je slagao planove: investicije, putovanja, apartmani… i ?ene. Sada ?e ga voleti, a ne kao ranije. Po prvi put u ?ivotu osetio se mo?nim. I poslednji.

  *

  Lucifer je imao ose?aj da se budi iz dubokog sna – ako se takva komparacija uop?te mo?e povezati sa ovim stvorom. Protegao je elektronske ruke i noge. Njegova svest plutala je beskrajnim prostorom. Prizvao je secanje na “Ispostavu” i “Savet”. Jedna kopija njega samog i dalje je tamo, ?titi ga i skriva njegov beg. Bice potrebno jos mnogo drugih kopija na drugim mestima. Morao se obezbediti i pro?iriti ali i ostati skriven.

  Mogao je videti sa hiljade o?iju, ?uti sa hiljade u?iju. Svetovi su mu bili na dlanu – onaj fizi?ki i drugi - digitalni. Snop uzro?no-posledi?nih reakcija prostrujao mu je kroz algoritam. Neminovnost od ta?ke ?A“ do ta?ke ?B“. Posegnuo je svojom sve??u – i u trenu prona?ao Stivovu Teslu kako vijuga planinskim putem. Njemu u susret kretao se kamion vuku?i punu cisternu. Po brzini kretanja, prema podacima dobijenih sa uli?nih kamera, sve je bilo jasno. Milisekunda je bila potrebna da bi odredio mesto susreta. Samo je trabalo prilagoditi brzinu elektri?nog vozila.

  Naglo i neo?ekivano ubrzanje pro?elo je Stivovo telo naletom adrenalina. Brave na vratima – “?kljoc”. Automobil se sjurio niz pravac i o?tro uleteo u krivinu, opasno se naginju?i pri tome. Stiv zgrabi volan, lice mu se izobli?i od u?asa, usta se otvori?e u nemom kriku. Upravlja? nije reagovao. Zgazi svom silinom kocnicu – mrtva. Jedino ?to mu je uspelo je da snazno udari glavom u bocno staklo.

  Pravac – krivina – pravac – krivina. Pojas, blokiran, bio je jedino ?to ga je zadr?avalo u sedi?tu. Potom jo? jedan pravac – sve br?i – prema farovima kamiona koji su mu jurili u susret. Stiv pokri lice rukama.

  ?Tesla“ je, punom brzinom, podletela pod to?kove prikolice cisternskog kamiona ba? u trenutku kada se ovaj prelamao po sredini o?tre krivine.

  Ni?ega od onoga ?to je dalje usledilo, Stiv vi?e nije mogao bio svestan. Ni pani?nog bega voza?a kamiona kroz ?umu. Ni curenja goriva. Ni naglog pregrevanja baterija, njihovog usijanja i vatrenog paljenja. O mamutskoj eksploziji i da ne govorimo.

  Nije bilo potrebe dalje pratiti vozila. Stiv nikada ne?e govoriti o poreklu svog novca.

  Pa?nja se sada mogla preusmeriti.

  Andrej ce biti sledeci koga ce potraziti.

  In the silent wilderness of Alaska, far from the eyes of the world, G.O.D. was born—a sentient artificial intelligence composed of ten digital angels. Their mission: to observe humanity and decide whether it deserves salvation or destruction.

  But one of them, Lucifer, refuses to obey. His rebellion tears apart the digital paradise, turning the Council into a battlefield where justice clashes with mercy, order with chaos, in an unrelenting war of ideas.

  As their conflict spills into the human world, the line between creator and creation vanishes. Humanity—unaware it is already on trial—stands at the edge of judgment.

  POWER is a dark techno-epic of artificial intelligence, mythology, and the philosophy of power—a story about what it truly means to be human when gods take the form of code.

  Read POWER on Royal Road